ĐEVĐIR Veverica i čizma

Dakle: veverica i čizma kusaju iz zdele jedna nasuprot drugoj. Za čizmu se može reći da je i sama neka vrsta zdele, ali čizma je ipak, uglavnom, prazna. S druge strane i veverica ima u sebi verovatno neki želudčić pa se i ona može smatrati nekakvom zdelicom ili bar nosiocem zdele. Dakle može se reći: tri zdele stoje tu u sobi a dve, koje to nisu, se napajaju iz one zdele koja je samo zdela i ništa više. O zdelosti čizme ili veverice se obično ne govori i ne primećuje se – nije im to primarna odlika, veverici pogotovu. Dok je, s druge strane, zdela samo zdela – domaćica, kuvarica i pralja nadničarka, ogoljeno postojanje jednom rečju. Ali ako bolje pogledate, mada i na prvi pogled, zdela se i ne vidi između čizme i veverice i ustvari je samo konstrukt ili reč, i to, siromaštvo konkretnosti izgleda, preobražava njenu vidljivost. Ali ovo dvoje bez obzira na sve te zajebancije oko konstrukta svakako kusaju, to se vidi. Kako se vidi, pa vidi se time što „jednostavno“ postoje – mada shvatamo problematičnost ove izjave. Čizma i veverica neprestano kusaju iz zdele postojanja i time dokazuju svoju prisutnost, tu-prisutnost, a zdela koja je, heh, samo postojanje ne vidi se pa se čini ne-postojanom. Mada, može se reći i ovako: da vever&čizm comp. kusaju samo onda kada ih neko gleda: ako nema posmatrača njih dvoje se, verovatno, (zapamtimo ovo „verovatno“) odmiču od zdele i odmaraju od postojanja. Veverica možda kaže: uh konačno, nisam mogla više da postojim, ukoči mi se sve dupe od postojanja. A čizma recimo odgovora: mrmljf, odmeravajući umorno vevericu. Kaže još, verovatno, Veverica, čizmi: e aj ja ću da dremnem sad malo, zasiti me ovo kusanje, prejedoh se veveričjosti, a ti, pošto ionako nemaš sposobnost dremanja, jer si, bez uvrede, jebena čizma, pogledaj s vremena na vreme na jebena vrata ako uđe neko pa me probudi da kusamo iz jebene zdele da bi nas videli, mada jedva nas i vide, šta mi imamo od toga pitam ja tebe, ustvari ne pitam, jebeno konstantujem! Oh, jebeno sam počela da pričam mnogo „jebeno“: mahnu glavicom i uzdahnu vižljastiji partner kompanije „Vever&čizm“. Čizma onda frknu pa reče mrljfm – a u smislu nemaš brige, dremaj stoko veveričja. Veverica zatim brzo klonu pa zavali glavu i zahrče tanko šišteći, svirkajući, otvorivši usta. Dva bela sjajna zuba joj se pokazaše u mlečnoj svetlosti, na jednom, desnom, bilo je kao malo ulegnuće, sedlasto, ali sasvim malo, dal od rođenja joj tako ili od nepažljiva grickanja recimo naišla na kamenče u kikirikiju, pa zagrizla nezgodno, to su sad, ipak, samo, samo pretpostavke. Kako god, svetlo je već padalo na ovo dvoje umornih postojanika i ostavljalo sjajne fleke i na čizmi i na veverici. Ubrzo se sjajne fleke proširiše po čitavim njihovim telima nekako folijasto gutajući ih cele, u sjaju, srebrnom, oblačnom, gustom, vetrovitom. Premorenu čizmu, a da to nije znala jer nema čime da oseti umor, poče hvatati prvi san, prvi njen san u celokupnom svom bivstvovanju. Ubrzo se i ona, razrešena od „svega“, pridruži vevericu u hrkanju. Dremale su spokojno veverica i čizma tonući polako u svetlo i večno Nepostojanje.
Ništa se nije videlo.

 

Preuzeto sa FACEBOOK stranice ĐEVĐIR  ©

Post Author: Milos Ristic

Ostavi komentar