Rođen je 1787 godine srpski jezički i pravopisni reformator Vuk Stefanović Karadžić, jedna od najznamenitijih ličnosti srpske kulture, tvorac novog pravopisa i književnog jezika, genijalni samouk koji je napravio odlučan preokret u srpskoj literaturi – ona je od njegovog vremena dobila izrazito narodno i nacionalno obeležje. Na „Književnom dogovoru“ srpskih i hrvatskih kulturnih radnika u Beču 1850. dopustio je da štokavski dijalekt srpskog narodnog jezika postane jedinstven književni jezik oba naroda, što je verovatno njegova životna greška, ali je u vreme uzleta ideje bratstva južnoslovenskih naroda bilo veoma teško predvideti posledice takve širokogrudosti. Osnovnu pismenost učio je u selu kod rođaka trgovca, potom u školi u Loznici i u manastiru Tronoša. U Prvom srpskom ustanku bio je pisar vojvode Ćurčije, zatim učitelj u Beogradu i carinik na Dunavu kod Kladova. Posle propasti ustanka 1813. i odlaska u Beč, počeo je da sakuplja narodne pesme i umotvorine i da radi na srpskom jeziku i pravopisu. Ubrzo je izdao prvu zbirku narodnih pesama i „Pismenicu“ (gramatika), a 1818. „Rječnik“. Pisao je i istorijska svedočanstva, bavio se etnografijom, organizovao istraživanja u svim jugoslovenskim zemljama i vodio ogromnu prepisku. Borio se protiv samovlašća kneza Miloša Obrenovića i jakog fronta protivnika reforme jezika. Uređivao je almanah „Danicu“ i nastojao da Evropu upozna sa srpskim narodnim blagom i prošlošću. Gigantskim radom (njegovo delo sabrano je u 39 tomova), za koji bi timovima naučnika i kulturnih radnika bile potrebne decenije, stekao je mnoge pristalice, ali i ogorčene protivnike. Prijatelje je našao u najistaknutijim umovima Evrope, učinio je da srpske narodne pesme, kultura i istorija ostanu poznate širom Evrope, a ugledni Univerzitet u Jeni proglasio ga je počasnim doktorom. Njegove reformatorske ideje odnele su odlučujuću prevagu 1847, kada su izašle „Pesme“ Branka Radičevića, dokaz da se „Vukovim jezikom“ mogu pisati i umetnička dela, a Đura Daničić je delom „Rat za srpski jezik i pravopis“ dokazao da su Vukove jezičke postavke opravdane. Cela epoha – razvijeni srpski romantizam – bila je pod njegovim uticajem. Posle 33 godine u tuđini, njegovi posmrtni ostaci preneti su 1897. iz Beča u otadžbinu i uz Dositeja Obradovića počivaju ispred Saborne crkve u Beogradu.
Abraham Linkoln izabran je 1860 godine za 16. predsednika SAD. On je ujedno i prvi kandidat Republikanske partije koji je postao predsednik.
U noći između 6. i 7. novembra 1917 godine odigrala se Oktobarska revolucija u Rusiji. Znak za početak revolucije dala je krstarica „Aurora“, čiji su mornari napali Zimski dvorac – sedište vlade. Sutradan su boljševici zauzeli vlast u Sankt Petersburgu, a uskoro je njihovu vlast priznala i cela Rusija.
Rukovodilac ustanka protiv Nemaca u Vojvodini, Žarko Zrenjanin, sekretar Pokrajinskog komiteta Komunističke partije Jugoslavije za Vojvodinu, poginuo je 1942 godine u Drugom svetskom ratu u neravnopravnoj borbi u obruču okupatorske nemačke policije u selu Pavliš kod Vršca.
U saobraćajnoj nesreći poginuo je 1964 godine srpski premijer Slobodan Penezić Krcun, čija se kontroverzna ličnost upadljivo razlikovala od stereotipnih rukovodilaca u partijskoj nomenklaturi. U Drugom svetskom ratu, posle kojeg je proglašen za narodnog heroja, bio je jedan od organizatora ustanka u Srbiji i politički komesar Druge proleterske brigade. Posle oslobođenja zemlje, bio je načelnik OZNE (Odeljenje za zaštitu naroda) Srbije, ministar unutrašnjih poslova u vladi Srbije, član savezne vlade. Bio je dosta popularan u narodu, iako je godinama rukovodio policijom, i to u „najtvrđe“ vreme progona informbiroovaca i nasilnog otkupa viška proizvoda od seljaka.