Ukazom Miloša Obrenovića o Velikoj školi otvorena Gimnazija u Kragujevcu

Mnoge katoličke zemlje prihvatile su 1582 godine gregorijanski kalendar. Da bi kalendar doveo u sklad sa prirodom, papa Gregorije XIII je prema predlozima jedne komisije poznatih astronoma, izvršio reformu julijanskog kalendara i naredio da se iza četvrtka, 4. oktobra 1582, naredni dan računa kao 15. oktobar.

Rođen je 1791 godine srpski pisac Sima Milutinović Sarajlija, preteča srpskih romantičara i autor dela nacionalno-romantičarske egzaltacije, koji je nadimak dobio po mestu rođenja. Školovao se u Beogradu, Zemunu, Segedinu, Sremskim Karlovcima. Borio se u ustancima Srbije za nezavisnost, a u Cetinju je od 1827. bio sekretar vladike Petra I Petrovića Njegoša i vaspitač i pesnički učitelj njegovog sinovca Rada, kasnije Petra II Petrovića Njegoša. Na poziv kneza Miloša Obrenovića, vratio se 1831. u Srbiju i bio diplomatski agent za veze s Crnom Gorom, sekretar Ministarstva prosvete, istoriograf kneza Miloša. Dela: spevovi „Srbijanka“, „Trojebratstvo“, „Trojesestarstvo“, tragedija „Obilić“, istorijski spisi „Istorija Srbije“, „Istorija Crne Gore“, zbirka narodnih pesama „Pjevanija crnogorska i hercegovačka“.

Srpski knez Miloš Obrenović je 1834 godine ukazom o Velikoj školi u Kragujevcu naložio „popečitelju prosveštenija“ da „novi i shodni poredak uvede, kako bi se u njoj i one nauke predavale koje se u prosveštenijim evropejskim carstvima i po školama, takozvanim gimnazijama, predaju“. Tu gimnaziju pohađali su mnogi srpski pisci i umetnici – Radoje Domanović, Jovan Ilić, Svetozar Marković, Sreten Popović, Vojislav Ilić, Dobrica Milutinović.

Rođen je 1929 godine Milorad Pavić, srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17-19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977-1979. bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko–ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. U Narodnoj biblioteci Srbije se nalazi njegov legat koji je prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine.

Umro je 1989 godine srpski pisac Danilo Kiš, jedan od najvećih u srpskoj literaturi, u čijim je delima sažeta sva gorčina surovog 20. veka. Pisao je negovanim stilom, s moderno shvaćenom fabulom. Diplomirao je svetsku književnost na Beogradskom univerzitetu. Bio je dramaturg pozorišta „Atelje 212“ u Beogradu i lektor u Strazburu, Bordou i Lilu. Dela: romani „Psalam 44“, „Mansarda“, „Bašta, pepeo“, „Peščanik“, „Grobnica za Borisa Davidoviča“, pripovetke „Rani jadi“, „Enciklopedija mrtvih“, drama „Elektra 70“, polemički spis „Čas anatomije“.

Post Author: Milan

Ostavi komentar