U Kragujevcu su 1834 godine izašle „Novine serbske“, prvi srpski informativni list štampan u zemlji, službeno glasilo kneževine Srbije. Prvi urednik, Dimitrije Davidović, jedan od najučenijih Srba tog vremena, ubrzo je smenjen zbog protivljenja autokratiji kneza Miloša Obrenovića.
Rođen je 1881 godine srpski pravoslavni teolog i besednik Nikola Velimirović, poznat po monaškom imenu Nikolaj, episkop žički i ohridski od 1919. do 1944, prema mnogima najumniji srpski monah posle Svetog Save. Po završetku studija teologije u Švajcarskoj, doktorirao je teologiju na Univerzitetu u Bernu, posle čega je diplomirao filozofiju na engleskom univerzitetu Oksford i doktorirao u Ženevi. Po povratku u Srbiju, postao je predavač na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, 1909. se zamonašio, a potom je završio Duhovnu akademiju u Petrogradu. Prvi svetski rat proveo je na Zapadu kao izaslanik srpske vlade, objašnjavajući zapadnoj javnosti i vladama suštinu pravedne oslobodilačke srpske borbe protiv austrougarske carevine. Između dva svetska rata osnovao je Pravoslavnu narodnu hrišćansku zajednicu, poznatu kao Bogomoljački pokret, da bi zaštitio narod od agresivne sektaške propagande. Pokrenuo je obnovu manastira, posebno u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, nazvanoj Srpska Sveta Gora. Znatno je doprineo sprečavanju jugoslovenske vlade da prihvati Konkordat s Vatikanom. Nemci mu nisu oprostili ulogu u obaranju Trojnog pakta krajem marta 1941, pa su ga u Drugom svetskom ratu, čim su okupirali Jugoslaviju, konfinirali u manastir Ljubostinja, a potom u manastir Vojlovica. S patrijarhom Gavrilom (Dožić), zatočen je 1944. u logor Dahau i oni su bili jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi poslata tokom rata u koncentracioni logor. Kao nepomirljivi protivnik komunizma, posle oslobođenja Jugoslavije nije se vratio u otadžbinu, smatrajući da će narodu više pomoći u emigraciji. „Kada kuća gori, požar se gasi spolja“, često je govorio. Umro je 1956. u ruskom manastiru svetog Tihona u Saut Kananu u Pensilvaniji (SAD), a sahranjen je na srpskom narodnom groblju pored manastira Svetog Save u Libertvilu. Mošti su mu prenesene u zavičaj 1991. Dela: „Religija Njegoševa“, „Besede pod Gorom“, „Iznad greha i smrti“, „Duša Srbije“, „Srbija u svetlosti i mraku“, „Duhovni preporod Evrope“, „Agonija crkve“, „Reči o Svečoveku“, „Molitve na jezeru“, „Omilije“, „Ohridski prolog“, „Teodul“, „Srpski narod kao Teodul“, „Srednji sistem“, „Indijska pisma“, „Mudra igumanija ljubostinjska“, „Stoslov o ljubavi“, „Hriste, dođi u Aziju“, „Indijski Savle“, „Kasijana“, „Zemlja nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“, „Jedini Čovekoljubac“ (nedovršeno).
Pred Medovskim zalivom u Albaniji u Prvom svetskom ratu je 1916 godine posle eksplozije potonuo italijanski brod Brindizi s jugoslovenskim iseljenicima iz Kanade i SAD koji su pohitali da pomognu Srbiji i Crnoj Gori u ratu s Centralnim silama. Dobrovoljci su mahom bili Srbi (Crnogorci, Hercegovci i Ličani) i izvestan broj Slovenaca. U eksploziji je poginulo ili se utopilo 390 dobrovoljaca, a 102 su spasena.
Umro je 1991 godine srpski pisac Vasko Popa, član Srpske akademije nauka i umetnosti, najprevođeniji srpski pesnik u drugoj polovini 20. veka. Nazivan je jezičkim čudotvorcem i poslednjim velikim originalnim pesnikom. Dela: zbirke pesama „Kora“, „Nepočin-polje“, „Sporedno nebo“, „Uspravna zemlja“, „Vučja so“, „Živo meso“, „Kuća nasred druma“, „Rez“, antologija narodnih umotvorina „Od zlata jabuka“, antologija poetskog humora „Urnebesnik“.