Rođen je 1856 godine srpski vojvoda Stepan – Stepa Stepanović, jedan od najistaknutijih vojskovođa u dva balkanska i Prvom svetskom ratu. U Cerskoj bici u avgustu 1914. Druga armija je pod njegovom komandom razbila austrougarske trupe, za šta je dobio čin vojvode, a na Solunskom frontu u septembru 1918. Druga armija je, napadajući na glavnom pravcu, u sadejstvu s Prvom armijom, probila neprijateljsku odbranu, potom izbila na bugarsku granicu i prinudila Bugarsku na kapitulaciju. Posle završene Artiljerijske škole u Beogradu, u srpsko-turskim ratovima od 1876. do 1878. iskazao je veliku ličnu hrabrost i umešnost u komandovanju. Učestvovao je i u srpsko-bugarskom ratu 1885, a nekoliko godina kasnije postao je profesor istorije na Vojnoj akademiji u Beogradu i pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba. U generalski čin unapređen je 1907. i postavljen je za komandanta Šumadijske divizije, 1908. je postao ministar vojske, zatim komandant Drinske, pa Moravske divizije i od 1911. do 1912. ponovo ministar vojske. U Prvom balkanskom ratu komandovao je Drugom armijom u Kumanovskoj bici, posle čega je krajem 1912. i početkom 1913. učestvovao u opsadi i zauzimanju Jedrena. U Drugom balkanskom ratu uspešno je s Drugom armijom odbranio pravac dolinom Nišave prema Pirotu. Na početku Prvog svetskog rata je, zamenjujući načelnika štaba Vrhovne komande vojvodu Radomira Putnika, uspešno sproveo mobilizaciju i koncentraciju srpske vojske, a posle Cerske bitke, u septembru 1914, njegova Druga armija je upornom odbranom osujetila austrougarsku Petu armiju da forsira Drinu. Potom su u Kolubarskoj bici u drugoj polovini novembra 1914. snage pod njegovom komandom vodile teške borbe na području Lazarevca i sprečile austougarske trupe da s juga obuhvate srpsku vojsku i potom u decembarskoj kontraofanzivi učestvovale u izbacivanju austrougarske vojske iz Srbije. Prilikom povlačenja srpske vojske krajem 1915. i početkom 1916, uspeo je da s Drugom armijom, u sadejstvu s Timočkom vojskom, uspori napredovanje bugarske Prve armije.
Rođen je 1880 godine srpski pisac Vladislav Petković Dis, jedan od najtalentovanijih pesnika srpske književnosti. Posle završene gimnazije, bio je učitelj u selu Prliti, potom carinski činovnik u Beogradu, ali je najmanje bio sklon činovničkom redu – živeo je boemskim životom. S piscem Simom Pandurovićem, jednim od osnivača srpske moderne, uređivao je časopis „Književna nedelja“. Prvi svetski rat ga je odveo u tuđinu, a utopio se u moru kraj grčkog ostrva Krf 1917, kad je nemačka podmornica torpedovala brod kojim se iz Francuske vraćao u otadžbinu. Lirika mu je autentična, veoma senzibilna i fluidna, muzikalna u ritmu i emocijama, okrenuta unutrašnjem životu, maštanju i halucinacijama. Njegov pesimizam iskazuje viziju smrti, zlosutnosti i dubok lični bol. Dela: zbirke pesama „Utopljene duše“, „Mi čekamo cara“.
Umro je 1935 godine srpski fizičar, elektrotehničar i pronalazač Mihailo Pupin, naučnik svetskog glasa. Iz rodnog Idvora u Banatu 1874. je, posle školovanja u Pančevu i Pragu, otišao u SAD, gde je završio Kolumbija univerzitet u Njujorku, na kojem je potom bio profesor teorijske fizike i 40 godina predsednik Instituta radio-inženjera. Električni rezonator koji preko istog provodnika omogućuje istovremeni prenos vesti na različitim talasnim dužinama bio je prvi od njegovih mnogobrojnih pronalazaka. Najvećim otkrićem – samoindukcionim kalemovima („Pupinovi kalemovi“) – omogućio je prenos telefonskih razgovora na veliku daljinu. Takođe, otkrio je sekundarne radijacije rendgenskih zraka, elektromagnetske detektore, napisao je univerzitetski udžbenik termodinamike. Za naučni rad odlikovan je 1920. Edisonovom medaljom, a za knjigu o svom životu „Immigrant to Inventor“, kod nas prevedenu pod naslovom „Od pašnjaka do naučenjaka“, dobio je 1924. Pulicerovu nagradu. Njegovo ime nose fizičke laboratorije Kolumbija univerziteta.
Nemačka je 1938 godine izvršila aneksiju Austrije.
Umro je 2000 godine srpski trener Aleksandar Nikolić, tvorac superiorne jugoslovenske škole košarke, najznačajniji stručnjak evropske košarke u 20. veku. Košarku je počeo da igra 1946. i nastupao je za više ekipa uključujući „Crvenu zvezdu“ i „Partizan“. Za jugoslovenski nacionalni tim odigrao je 11 utakmica, a 1951. je postao trener reprezentacije Jugoslavije, kojoj je doneo prve medalje 1961. na evropskom i 1963. na svetskom prvenstvu, kao i tutule prvaka Evrope 1977. i sveta 1978. Kao trener „OKK Beograda“, osvojio je prvenstvo i Kup Jugoslavije, s „Crvenom zvezdom“ Kup Jugoslavije i Kup pobednika kupova, a sa „Injisom“ iz Varezea sve što se moglo osvojiti – tri titule prvaka Italije, tri kupa te zemlje, tri Kupa evropskih šampiona i dva Interkontinentalna kupa. U košarkaškim krugovima najčešće su ga nazivali Profesor, a bio je učitelj i plejade srpskih trenera, čije su ekipe praktično monopolizovale evropske klupske titule. Zbog ogromnih zasluga za košarku, 1998. je uvršten u čuvenu „Kuću slavnih“ u američkom gradu Springfild, kolevci košarkaške igre.
Na predsednika Vlade Republike Srbije, dr Zorana Đinđića, izvršen je 2003 godine atentat ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu. Dr Zoran Đinđić je podlegao ranama u 13:30 u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije. Na predlog Vlade Srbije, vršilac dužnosti predsednika Srbije, Nataša Mićić, uvela je vanredno stanje u zemlji.