Otomansko carstvo počelo je 1852 godine rat protiv Crne Gore, da bi kaznilo Crnogorce zbog pomoći Hercegovcima u borbi protiv Turaka i sprečilo Crnu Goru da postane kneževina s knezom Danilom Petrovićem na čelu. Posle odbijanja Crne Gore da se preda, Turci su krenuli ka Cetinju sa 25.000 vojnika u nameri da razbiju crnogorsku vojsku od oko 9.000 vojnika, ali su se povukli posle intervencije evropskih sila – Rusija i Austrija izdejstvovale su prekid borbi u februaru 1853. Iz rata je Crna Gora, mada materijalno iscrpljena, izašla moralno ojačana, a nezavisnost je izborila i uspostavila granice prema Otomanskom carstvu posle pobede nad turskom vojskom u bici na Grahovu 1858.
Rođen je 1855 godine srpski pisac Stevan Sremac, član Srpske kraljevske akademije, jedan od najistaknutijih realista u srpskoj književnosti. Pisao je duhovite pripovetke iz provincijskog života u kojem je našao starinsku atmosferu, poetsku nežnost, humorističke zaplete, a pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“ izdao je poetizovane pripovetke iz narodne istorije. Ostala dela: drame „Ivkova slava“, „Zona Zamfirova“, romani „Pop Ćira i pop Spira“, „Vukadin“, politička satira „Luminacija na selu“.
Patentiran je 1863 godine postupak za pravljenje fotografija u boji.
Rođena je 1881 godine srpska književnica Milica Janković, koja je slikarsku školu završila u Beogradu, gde je bila nastavnik crtanja. Dela: zbirka pripovedaka „Ispovesti“, romani „Pre sreće“, „Plava gospođa“.
Rođen je 1909 godine jugoslovenski revolucionar i političar srpskog porekla Aleksandar Marko Ranković, potpredsednik SFRJ i član najužeg rukovodstva vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije do smenjivanja sa svih funkcija 1966. Posle zavođenja Šestojanuarske diktature 1929, osuđen je na šest godina robije zbog ilegalne komunističke aktivnosti, a 1940. je postao član Politbiroa Komunističke partije Jugoslavije. U Drugom svetskom ratu je rukovodio pripremama za ustanak protiv okupatorske nemačke vojske i nacistička policija Gestapoa uhapsila ga je u Beogradu krajem jula 1941. Posle hapšenja je zverski mučen i potom prebačen u bolnicu radi lečenja, gde je držan pod stražom, ali je oslobođen smelom akcijom beogradskih skojevaca. Kao organizacioni sekretar KPJ i član Vrhovnog štaba partizanskih jedinica, osnovao je 1944. službu bezbednosti pod nazivom Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA). Posle rata je bio ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik savezne vlade. Na Četvrtom plenumu Centralnog komiteta SKJ 1966. na Brionima, jugoslovenski predsednik Josip Broz optužio ga je za zloupotrebe Službe državne bezbednosti i „grupašku i antipartijsku delatnost“. U skladu s komunističkom praksom političkih obračuna, iskonstruisane optužbe su prihvaćene, iako nisu bile potkrepljene uverljivim dokazima, pa je Ranković smenjen sa svih funkcija. Njegova sahrana 1983. u Beogradu, kojoj je prisustvovalo više od 100.000 ljudi, veoma je uznemirila komunističko rukovodstvo Jugoslavije, koje je u tome videlo znak buđenja „srpskog nacionalizma“.
