U Budimu je 1736 godine mučenjem na točku umoren vođa srpskih ustanika Pera Segedinac, koji je 1735. u Pomorišju, Bačkoj i Posavini podigao Srbe protiv Beča. Da bi zastrašile buntovne Srbe, austrijske vlasti su mrtvog Segedinca odnele u Pečku i obesile. Srbi su se digli na bunu zbog mobilizacije u austrijsku vojsku, a ustanak se proširio među seljacima. Moriški komandant i oberstvahtmajster opevan je u narodnim pesmama, a srpski pisac Laza Kostić napisao je dramu „Pera Segedinac“.
Jugoslovenski premijer Dragiša Cvetković i šef diplomatije Aleksandar Cincar-Marković tajno su 1941 godine otputovali u Beč da bi 25. marta potpisali ugovor o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Vlada je oborena vojnim udarom tri dana kasnije, posle masovnih demonstracija u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji.
Šenon Lucid, američki astronaut, postala je 1996 godine prva žena koja je živela u svemirskoj stanici.
NATO je 199 godine otpočeo agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju, pod izgovorom „sprečavanja humanitarne katastrofe“ Šiptara na Kosovu i Metohiji. Agresijom na suverenu zemlju NATO je pogazio Povelju UN, ali i sopstveni osnivački akt kojim je pola veka ranije definisan kao odbrambeni savez. To je učinio mimo saglasnosti Saveta bezbednosti UN, suprotno dokumentu o evropskoj bezbednosti iz Helsinkija koji su njegove članice potpisale, čak i ustavima pojedinih država članica. Tokom 79 dana agresije 19 zemalja pod vođstvom SAD korišćena su ubojna sredstva zabranjena međunarodnim konvencijama, uključujući kasetne bombe i granate punjene osiromašenim uranijumom. Zvaničnici SAD i NATO ponavljali su tokom agresije da Severnoatlantska alijansa „nije u svađi sa srpskim narodom“, ali NATO je neprestano bombardovao pretežno civilne ciljeve poput stambenih naselja, mostova, bolnica, škola, obdaništa, hotela, ambasada, rafinerija, fabrika, izbegličkih kolona, putničkih vozova i autobusa, televizijskih stanica i releja, elektroenergetskih objekata, počinivši ratne zločine i izazvavši humanitarnu katastrofu ogromnih razmera. Pobijeno je najmanje 2.000 jugoslovenskih državljana, od kojih tri četvrtine civila, među kojima oko 600 dece. Jugoslaviji je nanesena ogromna šteta, ali su njene razmere različito procenjene – između 30 i 100 milijardi dolara. Agresori nisu saopštili gubitke u ljudstvu i tehnici, ali je načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, general armije Dragoljub Ojdanić, izjavio pet dana po okončanju agresije da je tokom vazdušnih udara NATO oboren 61 agresorski borbeni avion, 30 bespilotnih letelica, sedam helikoptera i 238 krstarećih raketa.
Povodom ubistva 40 Šiptara u kosovskom selu Račak u januaru 1999. – ključnom događaju za ogroman pritisak na Jugoslaviju i agresiju NATO dva meseca kasnije – nemački list „Berliner cajtung“ je 2000 godine, na osnovu kopija neobjavljenih izveštaja o autopsiji, objavio da nisu dokazane tvrdnje o masakru i da „nema dokaza za tvrdnju da su u Račku ubijeni mirni seljani“. List je naveo da su finski stručnjaci za sudsku medicinu porekli i priču o maltretiranju pre smrti i ubistvu iz neposredne blizine. Predsednik SAD Bil Klinton rekao je, neposredno po otkrivanju žrtava u Račku, da su „nedužni muškarci, žene i deca“ prisiljeni da „kleče u blatu i potom smaknuti“.
